Velika soba kod kuce na zemlji
i majcinski osmeh i glas.
Otvaras oko po oko
i cutis u nas.
Ruka na ruci i suza na usni,
a tuga odaziva se,
ziv, ti se vracas u zivot
ko zna odakle.
I sam verujes u muk istine.
Secas se, sanjao nisi, a bio si gde?
I sam verujes u muk istine,
svu svoju snagu ti dajem da pogledas me.
Trcim i prosipam pesak po vodi
ko ptica sto slece na sneg.
Sklopljene oci drugacije gledaju svet.
Sever mi sledio kosti,
sta vredi sto vidim kad necu da znam.
I dugo vec cetiri godisnja doba su dva…
Ja verujem u muk istine.
Dunav ce postati more, podavice sve.
Ja verujem u muk istine,
umoran, tuzan, opijen, prepoznajes me.
Seti se kako smo gledali majdan
ko pakao da je na dnu.
Usli smo jednom u njega
i skratili put.
Vetar ti ukrao kanap iz ruke,
u nebo ti pobeg’o zmaj,
trazi ga pogled po svodu,
al’ krije ga sjaj.
Ja verujem u muk istine.
Mozda se sve ovo desava jos nekome.
Ja verujem u muk istine,
ili smo samo zalutali u secanje…